Moj neumrli
Možda ćemo se nekada sresti,
mi ..dva stranca različite vrste,
prišla bih ti bez imalo straha,
i u tvoju kosu uplela prste..
Ugledaću te u ponoć,ili u sumrak kad se po nebu razlivaju boje..
osetiću očnjake tvoje kod svog grla..
reći ću ti:"Samo nastavi dalje,
jer želim da budem neumrla."
Šetacu se kraj reke u tami,
maštati o tvojim usnama kao med..
moja krv će da te mami..
okusi je;jer zelim da mi koža bude kao led..
Ako te budem videla nekad..
želecu te kao sada ..
Šapnuću ti:"Ugrizi me jednom,
jer želim da budem zauvek mlada."
Koračacu kroz cveće...
kako sediš na travi,ugledati te tad..
"Pretvori me odmah"uzviknuću ti kroz žurbu,
"jer želim da sijam kao dijamant."
A možda se ne sretnemo nikad,
vidjaću te u snovima samo..
ali nada zadnja umire ipak..
uvek ću znati da si negde tamo..
Jednog dana kada istekne moje vreme,
a život mi bude k'o sunce zašao..
..zadnje reči skinuće breme..
"opraštam ti moj neumrli jer me nikada nisi našao."
_________________________________________________________
Edward's song
Sećam se bilo je prošle jeseni,
Sedimo u Sumrak kraj mora zagrljeni,
ja gledam kako mu oči u mraku izgledaju moćno,
polako me ljubi;dok izlazi Sunce Ponoćno.
Koža mu je hladna,ali tako prija,
Kako jutarnje sunce izlazi sve više sija,
Prvi zraci svetlosti su na površini mora,
Baršunastim glasom mi šapuće:Zora...
Tako smo bili zaljubljeni i srećni,
A povrh svega bili smo večni,
Odneo me je kući brzinom svetlosti
I rekao da sa mnom mora da se oprosti.
Suze su mi kao nikad do tad tekle
I kao žar obraze pekle,
Jer nikada više neću videti oči kao žad...
Pogledala sam kroz prozor;bio je Mesec Mlad....
Čekala sam ga veoma dugo,
Išla bez pravca sa velikom tugom,
Ali jednog dana se ipak vratio,
Da je pogrešio;kasno je shvatio...
Grlimo se,osećam uzbuđenje,
Međutim...
Budim se,vraćam u stvarnost...
U mom srcu;Pomračenje...
_________________________________________________________
Nema nas
Bila sam slomljena..rekli su da vreme lechi sve..znala sam da lazu..
Plakala sam za njim ,proci ce,kazu
Kada sam dotakla dno.. rekoshe da ce me podici oni koji me vole
A nikada nisu saznali da me te utehe bole..
Prolazilo je vreme…zarastale su rane…
Ali sam josh uvek pamtila nashe zajednichke dane..
Dan srece koji su lepi dok traju..a kada prodju samo oziljci ostaju..
Suze su me budile …svake zore..Od mojih suza nastalo je more..
Nadala sam se da cesh jednom doci..
Ochi su presushile jedne tamne noci..ali sam znala da bez tebe necu moci..
Dok sam bila na dnu… da me neko voli ..to sam shvatila..
Polako sam se pela..i ponovo na vrh vratila…
Mislila sam ..ako sam jednom pala..mogu I drugi put..i da je sav moj uspon bio uzalud..
Vishe me nisu teshili..jer su mislili da tako treba..
Bili su upravu ..postala sam jacha I dobila svoj komadic neba..
I srce me vishe ne boli kada ti chujem glas..
Jer ti mi ne mozesh pruziti ljubav..i znala sam da nema nas..
_________________________________________________________
Edward i Bella susret u Volteri iz Edwardove perspektive
Za mene je vreme odavno stalo.Moje postojanje nije imalo smisla,sve dok nisam sreo nju..Onu koja je udahnula život u moje beživotno telo i podarila mi najlepše trenutke u mom dugom životu.Svaki dan mi je bio savršen zahvaljujući njenom prisustvu,njene krupne,čokolade oči darivale su mi mir i spokoj.Obasjavala me je svojim osmehom kao sunce što obasjava,ali ovo je bilo nešto bolje;toplije i nežnije. Tog sunca sada više nema I to zahvaljujući meni.Nisam mrzeo sebe,mržnja je bila slaba reč da se izraze osećanja prema samom sebi.To je bilo nešto gore i jače. Kidalo me je iznutra i ubijalo svaku želju za dalji život.Bez nje ništa nije imalo smisla.Pokušavao sam da verujem u to da imam dušu,ubeđivala me je da poverujem u to,ali čak i da jeste tako,ne verujem da ću je sresti posle.Ovakvi kao ja ne idu u raj.Isčekivao sam otkucaj sata na kuli.Odzvonilo je,zatvorio sam oči i iskoračio.U glavi mi je tutnjilo,čuo sam bezbroj misli,žamor ljudi koji su došli da proslave,a povrh svega navirala su sećanja.Slike su se nizale jedna za drugom,sećao sam se svakog trenutka koji sam proveo sa njom,njenog toplog dodira u dugim letnjim noćima,nevinih i nežnih poljubaca.Imao sam osećaj da bi istog trena mogao da zaplačem,ali nisam ...Čudovište u meni nije to dozvoljavalo.Bol je postajao sve jači ,lomio me je,samo sam želeo da svemu dođe kraj.Ovo će biti suviše blaga kazna za zločinca kao što sam ja.U svoj toj gužvi učinilo mi se da je čujem,njen tako nemelodičan,a najlepši glas na svetu.Počeo sam i da umišljam.Nasmejao sam se uglom usana pomislivši da je kraj blizu.Sekunde su mi postale minuti,a minuti sati.Odjednom,kao da sam osetio nalet vetra na sebi.Sada sam znao da ne umišljam,stvarno sam čuo kako mi doziva ime osetivši njen zagrljaj.Ovo je nemoguće,pomislio sam.Zar ja ovakav da dobijem mesto pored nje?Bio sam srećan,opet smo bili zajedno,nije me krivila,oprostila mi je.Volturijevi su užasno brzi,rekao sam joj i nasmejao se. Edwarde pomeri se unutra..nisi mrtav,Edwarde molim te,zabrinuto je izgovarala dok je pokušavala da me pomeri,bio sam u transu,nisam čuo reči samo melodiju,nisam je video samo sam je osetio.Onda sam otvorio oči i zaista bila je tu.Ista stara Bella,idalje onako bleda, samo sada ,lice joj nije bilo onako ozareno,bilo je izmučeno sa velikim podočnjacima,ali idalje je bila savršeno ljudsko biće. Bella živa si!Izgovorio sam u neverici dok sam je stezao uz sebe ljubeći joj vrele ,crvene usne koje su mi uzvraćale poljupce.Nisam osećao slabost,ne više.Nikada ne bih mogao da pokleknem pred tim iskušenjem.Ona mi je značila sve I tog trenutka sam znao da je više nikada neću napustiti.Biću tu uz nju sve dok mi ona ne kaže da odem.Prolazio sam joj rukama kroz kosu koja je mirisala na jagode.Gledala me je je ne sklanjajući pogled.Bila je srećna i ja sam bio srećan kao nikada .Podigao sam je u naručje i prislonio glavu na njen vrat.Koža joj je odisala onom aromom koju nikada nisam mogao da zaboravim. Došla sam samo da ti pokažem da sam živa,ne želim da se ubiješ zbog osećaja krivice, izgovorila je nesigurno.i stala na pod sklanjajući se.Nije shvatala,nije bila u pitanju samo krivica,ja nisam želeo ovaj svet bez nje,ako nje nema ja ne bih imao razlog da nastavim dalje,bila mi je sve.Nisam znao kako je mogla da pomisli da je ne volim,bio sam dobar lažov ali ipak.Uvek je bila tako nesigurna u sebe, nikada nije znala svoju pravu vrednost i to koliko mi je bila posebna. Bella ne želim više da se razdvajamo,ako ti želiš otići ću ali samo jedno znaj.volim te ,otišao sam samo da bih tebe zaštitio,učinio sam glupost..Oprosti mi molim te. Isčekivao sam odbijanje,brzo je prelazila pogledom po mom licu grizući usnu.Odmahnula je glavom.Znao sam da ću morati da odem i izborim se sa tim da više nikada neće biti moja.Biće teško,ali bar ću znati da je živa ,sigurna…da ima normalan zivot i porodicu.Približila mi se i umesto odgovora podarila jedan božanstven poljubac.Zažmurio sam i stavio ruku oko njenog struka.Zaboravio sam da se idalje nalazimo u Volteri,u zamku Volturijevih.Sve je bilo kako treba…Oboje smo bili u nekom drugom svetu,magičnom i samo našem,dok nas nisu prekinuli nečiji koraci…Znao sam da garda dolazi i da ćemo tu prepreku isto morati da pređemo,ali sve je bilo lakše jer smo imali jedno drugo.
_________________________________________________________
Sudbina
Da li ste ikada živeli život o kakvom ste kao dete maštali?Savršen,onakav o kakvom su nam majke pričale svako veče pre nego što te Ioh pospe magičnim prahom i odvede te u svet u kom je sve moguće, dok te Ra ne pomiluje svojim nežnim,svetlim dodirima i prekine san,a ti si baš želeo da se nikada ne završi??
Ja jesam...Oduvek sam smatrala da imam sve u životu;pogodan društveni položaj,novac,savršenu porodicu sa prošlošću koju ću sa ponosom moći da prepričavam svojoj deci i unucima,božansku lepotu i pažnju koju izazivam gde god da se pojavim.To je bilo ono što sam želela,ili možda ono što mi je tada vreme nametalo?Govorili su mi da tako treba,da se ne bunim,imaću sjajnu budućnost...i slušala sam ih.Oni mi misle sve najbolje zar ne?I bilo je tako,ali jednu važnu stvar su zaboravili.Niko mi nikad nije rekao da se novac brzo potroši,da je srećna porodica samo maska,istoriju pišu uvek pobednici,a lepota sa godinama prolazi i iščezava,kao dine što nose vihori vetra u pustinji...Nisu mi pokazali ono najbitnije,ljubav....
Ko bi mislio o tome tada? Sjajne zabave u faraonskim palatama i predivne bele haljine ukrašene Feničanskim purpurom i zlatom bile su stvari koje su priželjkivale mnoge devojke tada.Udvarali su mi se najimućniji ljudi iz Donjeg i Gornjeg Egipta,nudili mi sve.Odbijala sam ih uvek,nisam ni sama znala zašto...Još sam mlada,uvek bih odgovorila i nastavila da se zabavljam uz muziku koja je strujala kroz mene.Druge su bile za mene niži stalež,gledala sam ih sa visine i mislila da sam bolja od njih....Sve dok se jednog dana nisam zapitala..Zašto sam svima govorila ne?Zašto sam svake noći plakala,ako sam bila srećna?A onda sam se jednom probudila iz tog sna.Bila sam na samom dnu,u tami...sasvim izgubljena ne znajući kako sam dospela tu?Okrenula sam se oko sebe i videla da nemam nikoga,sav taj smeh i prijateljstva bili su samo farsa,pozorište u kom su uloge igrali oni koji su želeli moju moć,moje bogatstvo,bila sam samo marioneta,baš prava...gluva i slepa za istinu i podložna drugima.
Bilo je već kasno za promene...Ljudi su imali sliku o meni koju ni hiljadu reči nije moglo da promeni.Jedne noći otišla sam na obalu Nila i molila se bogovima da me izvedu iz beznadja i izvedu me na pravi put.Pogledala sam u vodu.Po prvi put sam videla pravu sebe,bez šminke,nameštene kose i lažnog osmeha.Svideo mi se moj odraz..Po prvi put sam shvatila šta sam stvarno,samo devojka kao i svaka druga kojoj je bio potreban neko koga će da voli.
Kome sam ja bila potrebna ustvari?Tia bez ičega drugog,samo Tia?Bilo je lako odgovoriti na to pitanje.Ma koga briga.Nastaviću da živim kao pre.Bar neću biti usamljena i smejaću se kada sam u društvu,a kada padne noć moći ću da žalim za onim za čim stvarno žudim.Jedino je tama ta koja me poznaje,a zvezde su već navikle na moje suze koje se bile dovoljne da popune naš dar života do prvog katarakta...Bila je topla noć i ne znam zašto,ali skinula sam haljinu i ušla u duboku vodu kojoj se dno nije videlo.Tako je prijalo,hladila mi je telo i opuštala um pružajući mi nekakav čudan spokoj.Sklopila sam oči ,već umorne i prepustila se sanjarenju.
Na trenutak,učinilo mi se da je nešto zaklonilo svetlost punog meseca pa sam se trgla. „Hej ima li koga?“ ,plašila sam se,jer ko bi to mogao da bude? Bila bi sramota da me neku vidi nagu u vodi. „Da li misliš da je sad pravo vreme za kupanje?„ Bio je to muški glas,strog...Srce je počelo da mi ubrzava od straha,razmišljala sam,šta da uradim? „Polako ne boj se,ne želim da ti srce stane od straha,samo može da bude opasno ovde“ . Izašao je pred mene i ja sma zanemela.Bio je ,on..ne znam kako bih opisala.Crna kratka kosa presijavala se,imao je crte lica slične našima,ali bio je tako bled,usne su mu bile pune i ... Neka mi nebo oprosti ,ali on je bio lepši od samog Anubisa. Gledala sam ga nema,a onda je on prekinuo moje misli.“Obuci se“dobacio je haljinu, „ne želiš da obrukaš porodicu zar ne“ ..rekao je cinično,a u glasu sam mu osetila prezir,nestao je u mraku ,a ja sam se brzo obukla i otrčala u palatu.Nadala sam se da ću zaboraviti na njega kada svane,ali svaka nova zora bila je pravo mučenje,jer sam gubila svaku danu da ću ga ikada opet videti.Vraćala sam se tamo,svake noći..ali nije ga bilo.Bila sam sve više ogorčena,dozivala sam imena nadajući se da će se odazvati na neko. Sada sam znala da je on jedina stvar koja mi treba...Iako ga nisam poznavala,činilo mi se da bih mogla da budem uz njega ostatak mog života..Bila sam spremna da odbacim sve i da odem sa njim u neku oazu gde nas niko neće pronaći.Jedne večeri, dozivala sam bez prestanka...Zvala sam i zvala...ali ništa kao i uvek. „Molim te pojavi se“,rekla sam za sebe bez nade.
„Tu sam,oduvek sam bio tu“...rekao je nežan glas koji sam već čula pre.“Ti si“,nasmejala sam se sa dozom straha i pribliđila mu se jedan korak..“Ti si moj san,znaš možda zvuči glupo,ali imam osećaj kao da mi te je sam Amon poslao i mislim da si ti ono što mi treba“...Pogledao me je i sva sam se naježila,nisam znala šta da mislim,da kažem dalje.Samo sam otvorila usta iz kojih nije izašao zvuk.“Posmatrao sam te,oduvek... ti si stvarno nešto posebno,izuzev onoga pre,naravno“,ustuknula sam ,a on je nastavio „želim te ,ali ne kao oni ostali..i mislim da nije moguće da mi možemo da opstanemo,izvini ako zvuči kao da se poznajemo ceo život,dobro ja tebe poznajem ...ali svejedno“,prekinula sam ga „Kako me poznaješ?Ti si me nadgledao?“ ,“Pa moglo bi se reći“...odgovorio je kroz osmeh.Osmelila sam se,taj osmeh...bio je magičan...“Bio bi red da se predstaviš...“...“Bendžamin“..približio mi se...Dvoumila sam se ..da li je ovo bila ljubav??Ili sam samo umislila? „Bedžamine,mogu li da budem tvoja ,molim te,ako ne za života,onda samo noćas“..Obgrlio me je oko struka,tresla sam se od uzbudjenja...Gledala sam ga u oči.bile su crvene...On nije nešto zemaljsko to je sigurno ,ali koga briga? „Možeš da budeš moja zauvek“,rekao mi je spuštajući svoje očnjake na moje grlo....
_________________________________________________________
Renata's story
Često sam se pitala ima li života posle smrti?Kao dete satima sam razmišljala o tome.Kada bih upitala majku,rekla bi da je moja vera slaba i da moram da pazim o čemu govorim.Godine su prolazile i sve redje sam postavljala sebi to pitanje.Misli su mi bile usmerene ka drugim stvarima.Počela sam da primećujem momke,da se zanimam za modu,iako sebi nisam mogla da priuštim skupocene haljine koje sam vidjala na damama koje su dolazile kod moje majke da im porubi podsuknje ili došije koje dugme.Te zene su bile lepe,savršene bele kože sa skupocenim rumenilom i bojom za usne.Mojoj sreći nije bilo kraja kada sam za sedamnaesti rodjendan dobila takvu haljinu od jedne plemkinje koja je bila mamina česta mušterija.Bila je od crvene svile,ukrašena zlatnim vezom u predelu struka i na rukavima.Satima sam je gledala, a kada sam je obukla,učinilo mi se kao da se ispunio barem deo mojih snova.Posmatrala sam svoj odraz u ogledalu;crne,pravilne lokne spuštale su se do dna ledja,obrazi su mi bili rumeni,ali ne od šminke već od uzbudjenja,iako mi koža nije bila onako,gospodski bela i nežna.Želela sam da izadjem i prošetam Jelisejskim poljima,nadala sam se da ću videti momka koji mi je privlačio pažnju već duže vreme.Dugo sam ga posmatrala sa naše terase.Bio je tako lep,san svake devojke.Duže plave kose koja se presijavala na suncu,divnih plavih očiju koje su izledale tako duboke,tamne kao okeani,i bio je vojnik.Jednom me je ugledao i nasmejao mi se...spustila sam pogled postidjeno, a on me je iznenada pozvao da sidjem do njega.Iskrala sam se iz kuće i celu noć provela sa njim.Šetali smo Parizom,razgovarali,mislila sam da je ovo jedna od najlepših noći u mom životu i nadala se da će ih biti još mnogo.Vreme je prolazilo i moja zaljubljenost je prerasla u ljubav,voleli smo se...ili sam ja mlada i naivna mislila da je to bilo obostrano.Jedne večeri rekao mi je da se sprema nešto strašno.Da ja kao žena ne mogu to da razumem i da ovih dana ne izlazim iz kuće.Ljudi su bili nezadovoljni sa vlašću i spremao se gradjanski rat.Očajavala sam,znala sam da će on morati da se bori,jer je u vojsci.Stigao je i taj dan...Čula se pucnjava sa svih strana,tlo je podrhtavalo imala sam osećaj da će nam se kuća istog časa srušiti i poubijati nas na mestu.Obuzeo me je strah i po prvi put sam klekla na pod i istinski se pomolila Bogu da ga ostavi u životu.A onda ,šok.Otac odlučuje da se pridruži gradjanima.Majka plače, sestre su prestravljene,ja nisam znala šta da radim.U glavi mi se odigravala scena.,moj otac protiv mog voljenog,čuje se pucanj...jedan pada.Osetila sam kako mi se suze slivaju niz lice nekontolisanom brzinom.Zar je moguće da sve što je lepo kratko traje?Zar i kada nam se ostvare snovi moraju da nestanu kraj prah i odu u bezdan.Trajalo je danima,zatvorena u četiri zida uzela sam majčine tkanine i šila haljinu za moje venčanje,ako se on vrati.Nizala sam perlice koje su podsećale na bisere i za dno prišila malo čipke koja je ostala od drugih haljina.To je uspelo malo da me smiri,oduzimalo mi je vreme i to je bilo dobro.Napokon se sve završilo,ali loše ..Uzasno loše...toliko mrtvih,povredjenih.Kada sam bila sigurna da je sve uredu istrčala sam brzo iz kuće i žurno otišla do objekta koji su nazivalii bolnicom.Srećom otac je bio dobro...Povredjen,ali živ.Ali on,gde je? Nije mrtav,on ne moze da bude.Olakšanje,neki čovek me zaustavlja i govori da je vojnik živ i ne samo to,unapredjen.Zažmurim i zahvalim Bogu.Danima mi se nije javljao.Mislila sam da ima obaveze,doći će za par dana ipak...par dana je odavno prošlo...Odlučila sam da ga nadjem...Kada sam ga ugledala silno sam poželela da ga zagrlim,ali odupirem se tome... srce me ne sluša,osećam ga na svojim rukama,smejem se...on se ne miče ,hladan je,stoji mirno...a onda gura me od sebe i gleda kao neznanca. „Šta ćeš TI ovde??“ , upitao me je besno i kroz zube...“Došla sam da te vidim,ne javljaš se,čekala sam te“.Pokušavam da mu podarim najlepši osmeh i smejem se,ali ne zadugo....“Da li si luda?Misliš da ja i ti možemo da budemo zajedno?Da si me dostojna? Mi nismo isti Renata! Ti si obična seljanka koja treba da se uda za nekog stočara i rodi mu decu,meni treba plemkinja lepa i uvažena,a ne neko kao ti“. Okrenuo se i otišao.Samo tek tako! Sve one reči,sve zagrljaje bacio je u vodu?Dala sam mu celu sebe,a on..samo me je odbacio.Stajala sam nemo na sred puta.Imala sam osećaj da mi je srce bilo rastrgnuto.Isčupano iz grudi i smrljvljeno šakama koje su mi do juče milovale kosu u kasne julske sate.Noge su mi klecale...sela sam na hladan kamen nadajući se da će kočije naići i pregaziti me.Savila sam kolena i prekrila lice rukama,bol je bila toliko jaka da mi je cepala dušu u hiljade komada koji su se poput akvarela razlivali po unutrašnjosti mog tela.Bolelo me je ..Užasno me je bolelo.Potisnula sam ponos i počela da jecam.Mislim da sam sedela tu satima,jer kada sam podigla pogled već je bio mrak i mesec je obasjavao čemer i jad ovog uništenog grada...Koračala sam dugo ulicama...Šta ću dalje?Kako da nastavim? Počela je kiša...Duge lokne ispravile su se i natopljene vodom cedile se na moja ledja...Nije mi smetalo..Nisam osećala ništa...Noge su mi krvarile od uboda dok sam bosa koračala gradom....A onda setila sam se pitanja koje sam postavljala sebi oduvek..Ima li života posle smrti?Majka reče da ga ima.Ako ga ima,zašto jednostavno ne bih počela da živim taj život...Novi život...Negde daleko ,gde je sve mirno i lepo...gde niko ne želi da me povredii,osramoti i odbaci zbog toga što sam,mesto na nebu...Stala sam na ivicu i posmatrala duboku reku,podsetila me je na nečije oči,ali nisam mogla da se setim čije,samo sam sklopila svoje i krenula da iskoračim.Osetila sam vetar.Ili nešto drugo? Okrenula sam se i ugledala ispred sebe savršeno stvorenje...Muškarac,plav,visok isti kao on...ali ovaj imao je crvene oči ...zaprepašćena nisam se pomerala...Prišao je polako,poput lovca,nasmejao se i videla sam biserno bele očnjake...to je to ipak je kraj...“Šta god da si ,brzo završi sa mnom“,rekla sam odlučno i približila mu se...“Polako ,gde se žuriš,tek smo počeli Renata“...Kako je znao moje ime?Kako me je pronašao? Yašto mene.Opet pitanja,hiljade pitanja..“ Počeli?Ne,molim te samo me ubij,želim da umrem“...“Ma daj zar je jedan momak dovoljan da pokoleba takvo lepu devojku?“,nasmejao se cinično „vidi umrećeš,ali ne na način na koji ti misliš“...Odjednom bio je iza mene ...rukama me je uhvatio oko struka i samo sam osetila ...kako me grize..počela sam da shvatam sve je bilo kristalno jasno....Posle nekog vremena otišli smo iz Pariza...Nikad više nisa videla ni roditelje,ni sestre.“Dobrodošla u Volteru Renata drago nam je da si tu“rekao mi je čovek duze crne kose i dotaknuo mi ruku...“Gadan period života zar ne?“... „Da gadan ...gospodaru“...rekoh kako mi je onaj koji me je pretvorio,Caius,rekao da im se obraćam... „Dobra devojka,Caius će ti pokazati tvoju sobu“..Krenuli smo..krajičkom oka posmatrala sam tog savršeno ozbiljnog muškarca,bio je stvarno lep,a sada sam i ja zar ne? Imala sam kraljevsko belu kožu,savršenu...Ali nisam smela da dozvolim sebi da upet uradim istu glupost,bilo je prerano,zar ne?Pustiću da prodje nekoliko godina..ili vekova dok mu ne kažem da mi se dopada...odlučila sam čvrsto...to je uredu...ionako imam celu večnost pred sobom...
super javi mi shta mislish o prichama isto su vezane za ts
